Kao što sam već govorila za mene kao lekara je zaista mučno da govorim o lečenju neke bolesti koja se vodi kao „bolest nepoznatog uzroka“. Naravno, uzrok uvek postoji samo ga treba pronaći. Umesto da sve svoje napore usmerimo u pronalaženju uzroka pa tek onda i adekvatne terapije mi besomučno pokušavamo da „lečimo“ u nadi da će nešto da upali.
Oh, kako poražavajuće...
Lekari su postali robovi farmaceutske industrije i jedino što znaju je da prepišu lek koji im farmaceutska kuća plasira kao provereni, novi, uspešan lek. Zašto bi oni lupali glavu? Odrađuju posao (čast izuzetcima) i guše se u njemu jer imaju sve više pacijenata.
Svi zajedno se vrtimo u začaranom krugu...ali hajde da učinimo nešto... zajedno. Hajde da promenimo neke poglede na PCOS i da naučimo kako da ga zaista izlečimo jer je bitno!
Zašto sam odabrala da obradim temu PCOSa?
Jer je povezan sa glavnom temom ovog sajta – ishranom. Dakle...Pogađate – da, ponovo i ponovo krivi su ugljeni hidrati! Da li se čudite? Evo i objašnjenja za sve one koji se pitaju isto što i ja – ZAŠTO?
Verujem ako ste išta pročitali sa ovog sajta da ste shvatiti da modernim načinom ishrane unosimo mnooogo ugljenih hidrata. Unosimo nešto što nam u principu nije neophodno. Sve što nam treba od ugljenih hidrata tj. šećera može da proizvede naša jetra. Ono što moramo da unosimo putem ishrane, ono što je esencijalno su proteini i masti, bez njih ne možemo!
Šta naše telo radi kada je konstantno opterećeno ugljenim hidratima?
Nešto malo koristi za deponovanje glikogena u mišićima i jetri, a sve ostalo šalje na periferiju u obliku triglicerida – masti jer ne zna šta bi drugo sa tolikom nepotrebnom glukozom. Ko omogućava taloženje masti u telu? Čuveni hormon – insulin.
Unosom ugljenih hidrata oslobađa se insulin (iz beta ćelija pankreasa) koji pored ostalog služi kao nosač glukoze (osnovnog oblika šećera koji nastaje razgradnjom ugljenih hidrata). Glukoza zahvaljujći insulinu napušta krvotok i odlazi u sve ćelije našeg organizma kao glavni snabdevač hrane.
I tako ovaj proces se ponavlja iz dana u dan...mi jedemo i jedemo ne razmišljajući da bi po nekad bilo lepo da damo malo oduška našem pankeasu koji do iznemoglosti luči insulin u ogromnim količinama ne bi li se izborio sa tolikom količinom ugljenih hidrata.
U telu skoro konstantno postoji visok nivo insulina jer mi manje-više stalno nešto jedemo.
Ćelije u telu kažu – pa više ne možemo da jedemo, dosta nam je glukoze. Kako da zatvorimo vrata? Pa, tako što ćemo smanjiti broj insulinskih receptora na svojoj površini...insulin više nema ključ za bravu na površini ćelije i ostaje u krvotoku (hiperinsulinemija)...
Ali tu nije kraj, agonija se nastavlja...onda pankreas misli - šta je ovo, ima još glukoze u krvi, nisam dovoljno izbacio insulina (iako ga u stvarnosti ima previše), i on luči još i još insulina ali ćelije više ne reaguju – postale su otporne na insulin, više ne mare za njega.
Ali ipak ima neko ko vrata i dalje drži otovrena – jajnik (nema isključivanja insulinskih receptora) što dovodi do povećane stimulacije i produkcije ne samo androgena već i estrogena.
Kao posledica ove teške zavrzlame, ogromne količine insulina omogućavaju nam da taložimo i orgomne količine sala u naša tela. Insulin je hormon koji ne dozvoljava da se troše zalihe sala. To je glavni razlog zašto ne mršavimo na ugljeno-hidratnim dijetama, sve one forsiraju rad pankreasa i lučenje insulina. Ukratko, prvo jedemo puno ugljenih hidrata, oni posledično dovode do lučenja insulina, koji više ne ulazi u ćelije već ostaje u krvotoku (hiperinsulinemija). Ćelijama je dosta svega, zatvaraju vrata za insulin, dolazi do tz. povećane otpornosti ćelija na insulin tj. insulinske rezistencije. Ona dalje vodi u taloženje masnog tkiva jer ta neiskoršćena glukoza mora negde da ode...pretvara se u trigliceride i odlaže se na periferiju u obliku ružnih masnih naslaga.
I sada dolazimo do pojma abdominalne, centralne ili visceralna gojaznost.
Uh, da li me pratite..sada tek postaje ozbiljno... Povišen nivo insulina promoviše skupljanje masnog tkiva u predelu stomaka koje okružuje unutrašnje organe. Da, omraženi „pojas za spasavanje“...još je najmanja muka to što taj stomak svojim prisustvom utiče na našu figuru i samopouzdanje, glavni problem je šta sve može da uradi u našem telu.
To salo nije obično, kao ono što se lepi na butine, zadnjicu, kukove (još ćete do kraja i zavoleti to obično salo), ovo stomačno salo je specifično po tome što je izuzetno aktivno i to u lošem smislu. Produkuje obilje zapaljenskih citokina (TNF alfa, interleukine 6, 13, 18...) koji dovode do sveopšte upale u telu...
Metabolički je aktivno jer narušava normalan insulinski odgovor. Luči i estrogen kod muškaraca (pa dovodi do uvećanja grudi i zadnjice...što se lepo vidi kod gojaznih muškaraca kao ženski tip distribucije sala). Fizičko prisustvo sala negativno utiče na prokrvljenost i rad unutrašnjih organa itd. Zbog svega ovoga abdominalno salo se povezuje sa povećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti (citokini promovišu ateroskrelozne promene na krvnim sudovima), dijabetesom tip 2 (remećenje insulinskog odgovora), hipertenzijom, metaboličkim sindromom i PCOS-om.
Evo šta se na kraju nameće kao logičan zaključak -
PCOS ima veze sa povećanim lučenjem insulina tj. hiperinsulinemijom. A sve ono što kasnije sledi su samo posledice. Naime, povišen insulin deluje na jajnike (gonadotropna stimulacija jajnika) tako što povećava produkciju muških polnih hormona – androgena. To je u principu nešto novo jer naučnici nikako da povežu kako insulin utiče na rad jajnika.
Povišen nivo androgena (muških polinih hormona) je odgovoran za nastanak mnogobrojih simptoma PCOSa i oni su ti koji nedozvoljavaju da se menstrualni ciklus odvija na uobičajeni način. Folikuli ne sazrevaju jer im to nedozvoljava visok nivo androgena, nema ovulacije, nema oplođenja.
Androgeni se normalno luče u jajniku u veoma malim količinama ali izuzetno visok nivo insulina deluje tako da povećava tu produkciju. Smatra se da stroma (središte) jajnika luči 50-150 puta više androgena nego što je to uobičajeno.
Bitno je podvući, da se prvo javlja visok nivo insulina (zbog ishrane bogate ugljenim hidratima), pa rezistencija na insulin i tek onda gojaznost i dijabetes 2. Tu leži objašnjenje zašto sve žene nisu gojazne i nemaju dijabetes 2, iako imaju dijagnozu PCOSa. Prvo rezistencija na insulin pa onda gojaznost, a ne obrnuto kako se to uglavnom danas smatra...
Da li insulin deluje i na steroidgenezu u nadbubrežnoj žlezdi (koja takođe može da produkuje androgene) još je stvar rasprave među naučnim svetom. Insulin deluje na jajnike preko citohroma P450c17alfa tako što dovodi do pojačane androgeneze (stvaranje androgena). Ovaj citohrom nije prisutan samo u jajnicima već i u nadubrežnoj žlezdi, pa će ova činjenica biti važna u daljim istraživanjima uticaja insulina na lučenje androgena i odakle on ustvari dolazi.
Sećate li se priče o različitim tipovima gojaznosti?
Muški – androgeni tip, klasično gojenje u predelu stomaka u obliku jabuke, dok je ženski ginoidni tip više kruškast (zdrave žene se goje u butinama, zadnjici i oko kukova).
Zašto žene sa PCOSom počinju da se goje kao muškarci u predelu stomaka?
Jer imaju više muških polnih hormona – androgena. Zašto imaju višak androgena? Zato što imaju višak insulina. A zašto imaju višak insulina? Jer imaju insulinsku rezistenciju izazvanu unosom velikih količina ugljenih hidrata. Šta nam logika nalaže. Jedan od glavnih terapeutskih pristupa PCOSu bi trebao da bude smanjenje nivoa insulina na najmanju moguću meru, bar oderđeni period vremena koji je neophodno dati telu da bi se vratilo u stanje ravnoteže i povratilo dobar insulinski odgovor. To je jedino moguće korenitom promenom ishrane, a ne upotrebom Metformina (leka koji se koristi u terapiji dijabetesa, koji smanjuje rezistenciju na insulin i koji se sve češće daje u terapiji PCOSa).
Daleko od toga da je jedini uzrok PCOSa loša ishrana.
Većina bolesti je multikauzalna – ima više udruženih činilaca koji na kraju dovode do bolesti (genetika, faktori sredine, stres, sindrom curećih creva...) jer bi inače sve žene imale PCOS. Ovde govorimo o jednom veoma važnom podstrekivaču bolesti, a to je ishrana bogata ugljenim hidratima. Zato odgovor leži u LCHF ishrani
I da, nisam zaboravila da vam dam objašnjenje zašto ćete na kraju voleti svoje ženske obline tj. masne naslage oko kukova, butina i zadnjice. Kao što sam rekla ovo masno tkivo se razlikuje od visceralnog sala oko stomaka (koje je metabolički aktivno i koje luči obilje inflamatornih citokina TNFa, IL 6, 13, 18 koji samo pojačavaju insulinsku rezistenciju i izazivaju različite upalne procese u telu).
Ovo ženstveno masno tkivo luči adiponektin, dobar citokin koji smanjuje štetno dejstvo TNFa i povećava osetljivost ćelija na insulin, tako što olakšava transport glukoze u ćelije. Deluje i antiinflamatorno (smanjuje upalne procese) tako što snižava TNFa i CRP (C-reaktivni protein, nespecifičan pokazatelj inflamacije u oganizmu).
Dakle, drage moje dame volite svoje divne ženske obline jer ne samo da su lepe već čuvaju i vaše zdravlje!