Nema ničeg novog pod Suncem, ali ima puno toga starog što ne znamo Embrouz Briz
Ishrana sa malo ugljenih hidrata je vest u poslednjoj deceniji ali verovali ili ne, nije sve počelo sa Aktiknsovom dijetom
Sve je počelo pre više od 140 godina zahvaljujući jednom londonskom grobaru – Vilijamu Bantingu.
Dešavalo se sve davne 1862. godine, naime ovaj čovek je bio toliko gojazan da sam sebi nije mogao da veže pertle, bio je težak oko 200 kg i imao je oštećenje sluha.
Otišao je jednog dana kod svog lekara po imenu dr Vilijam Harvi, koji je utvrdio da je njegova gluvoća povezana sa gojaznošću jer dovodi do pojačanog pritiska u unutrašnjem uhu.
Dr Harvi Vijijam mu je prepisao dijetu: nema skroba, šećera, krompira i piva, samo meso, riba, jaja, povrće i po nekad dobro vino i korica tosa. U ishranu je još bila uključena i slanina, govedina, ovčije meso, divljač, iznutrice, riba i živina. Mogao je da pije čaj bez mleka i šećera.
Dijeta je radila! Vilijam je mršavio, a problem sa sluhom je nestao. Inspirisan svojim napretkom objavio je kratku knjigu (1869.) pod imenom Letter on Corpulence - „Pismo debeljka“. To je prvi pisani trag o ishrani sa malo ugljenih hidrata koja se koristila protiv gojaznosti.
Wilbur Atwater, hemičar
Onda je 1890. i 1900. godina počela priča o kalorijama. Poljoprivredni hemičar Wilbur Atwater dobio je ideju da malo hrane stavi u mini rernu sa kalorimetrom, spalio je do pepela i izmerio kolika je količina toplote pri tome bila oslobođena. On je te jedinice nazvao kalorijama. Ideja je bila jednostavna – telo je kao peć, ono spaljuje kalorije, ako jedete više nego što možete da spalite dobijaćete na težini, a ako jedete manje gubićete na težini.
Međutim povećanje ili gubitk težine je više od toga. Vrsta kalorije koju jedemo oderđuje metabolički odgovor na nju (hormonski odgovor) što na kraju određuje da li će se energija osloboditi ili skladištiti u telu.
Negde na drugom kraju sveta istraživač Vilhjalmur Stefanson proučavao je ishranu stanovništva na Artiku. Stanovništvo se isključivo hranilo mesom, ribom i mastima i bili su odličnog zdravstvenog stanja. Sam Stefenson se podrvgao takvom načinu ishrane i rezultate je objavio u žurnalu Američke medicinske asocijacije (JAMA) 3.jula 1926. članak „Efekti dijete zasnovane na mastima i mesu“. Rezultat – odbor nije uspeo da pronađe ni jedan od navodnih štetnih činilaca ovakve ishrane. Neposredno posle drugog svetskog rata na odeljenju Kliničkog centar DuPont, dr Alfred Pennington je prijavio rastuću gojaznost među medicinskim osobljem. On je probao sve vrste ishrane u borbi protiv gojaznosti i izveo je zaključak da niskokalorična ishrana nema pozitivan, dugoročni efekat.
Izjaviio je:„Gojaznost nije stvar prejedanja već nemogućnost organizma da koristi ugljene hidrate kao izvor energije. Kalorije nije potrebno ograničavati niti brojati“ .
On je porvrgavao i svoje pacijente različitim vrstama ishrane, sa puno ugljenih hidrata, sa puno masti i sa puno proteina. Najbolje su napredovali oni koji su jeli obilje masnoće. Gubili su na težini, osećali su se dobro i nisu imali napade gladi. U proseku u roku od tri meseca gubitak je bio oko 15 kg. Ovaj lekar je 1951. zvanično govorio o svojim idejama koja ishrana pomaže u gubitku kilograma na duže staze, a ideja je bila vrlo slična onoj koju je promovisao Vilijam Bauting, pre skoro jednog veka.
Pennington je izneo svoju teoriju – „Ljudi se ne goje zbog onoga šta jedu, već zbog onoga šta njihovo telo radi sa tom hranom, da li je konvertuje u masno tkivo ili ne. Niskokalorične dijete ne uspevaju zato što ne tope masne naslage“. Većina gojaznih slabo toleriše ugljene hidrate i zato ih skladišti na periferiji (daleko od vitalnih organa) u obliku masti jer ne zna šta bi drugo sa njima! Možete da se pitate, pa zašto onda nisu usvojene takve navike u ishrani umesto onih koje su promovisale veliki unos ugljenih hidrata? I ja se pitam... još uvek. U svakom slučaju, možemo ostatak svog života proživeti oslobođeni mnogih bolnih stanja koje izaziva veliki unos ugljenih hidrata u ishrani ako primenimo savete koji su dati pre više od sto godina!