Još jedan zanimljiv i poučan tekst dr Jason Funga, pobornika „intermintentnog fastinga“ - terapeutskog povremenog gladovanja.
Ako još uvek brojite kalorije ili ste od svog lekara i nutricioniste dobili dijetu sa ograničenim unosom kalorija, obavezno pročitajte ovaj tekst koji će vam otvoriti oči kada je u pitanju ova besmislena priča. Govorili smo već o tome ovde.
Valuta – novac je korisna jer predstavlja međusobno dogovorene metode merenja i razmene. Ako svi prihvatimo Američki dolar kao valutu, onda se stavke koje se razlikuju kao autobus i luk, mogu meriti istim jedinicama.
Autobus je skup i košta više dolara, luk je jeftin i košta manje.
Sve se meri dolarima i obe strane prihvataju dolar kao valutu.
Ako jedna starana odluči da se bavi dolarima, a druga na primer morskim školjkama (kao što je nekada bilo u primitivnim kulturama) onda je nemoguće napraviti dogovor. Nema zajedničke valute.
Kupac želi dolare, a prodavac školjke. Nema dogovora. Obe strane moraju da se dogovore kako će da trguju. To je vrednost zajedničke valute, bilo da se radi o dolarima, morskim školjkama, Bitcoinu ili zlatu.
Moć postoji dok se dve strane slažu. To je kao zajednički jezik. Engleski je naročito koristan jer ga govori mnogo ljudi u SAD-u. U Kini je mandarinski korisniji od engleskog jer ga tamo više ljudi govori.
Zajednička valuta za povećanje telesne težine
Većina ljudi misli da kalorija ispunjava ove standarde zajedničke valute. Šećer sadrži određeni broj kalorija, manje nego zelena salata. Zamislimo ove namirnice kao kalorijski skupe i jeftine jer mogu da se mere u zajedničkoj valuti – kaloriji.
Postoji i drugi način merenja.
Možemo ih izmeriti. Pola kilograma šećera i pola kilograma zelene salate. Ovo je jednostavno druga valuta. Ako jedemo pola kilograma hrane bilo da se radi o šećeru ili salati moramo da nabavimo pola kilograma hrane. Na kraju, kako se naše telo goji? Da li težina dolazi iz vazduha? Težina hrane jednostavno tu nestaje.
Opšta konfuzija o težini i kalorijama proizilazi iz nesporazuma o termodinamici i telesnoj masi.
Suštinski je važno videti da li telo mari za kalorije ili ne? Da li telo ima neki mehanizam kako broji kalorije? Da li imamo neki senzor za prebrojavanje? Ne, ne i ne.
Telo uopšte ne mari za kalorije. Kalorije nisu prihvaćene kao valuta u našem telu. Ono ne broji kalorije, pa zašto bismo onda to mi radili?
Kalorija je kalorija. Pa šta?
Koga briga?
Naše telo sigurno ne.
Uzmite u obzir dve namirnice iste kalorijske vrednosti. S jedne strane imate malo šećera, a sa druge strane imate zelenu salatu. Kalorije su identične. Ok. Pa šta?
Kada jedete te namirnice vaše telo nekako broji te kalorije. Ne!
Metabolički efekti ove dve namirnice se potpuno razlikuju.
Šećer stimuliše insulin i neće aktivirati hormon sitosti (neće aktivirati receptore u sistemu za varenje). Nema aktivacije peptida YY i holecistokinina (hormona sitosti). S druge strane jedan biftek će sve to uraditi. Dakle, osetićete sitost nakon bifteka ali ne i nakon nekog slatkiša.
Naše telo niti broji kalorije niti meri hranu u gramima
Zašto se pretvarati da su kalorije jednake?
U njima nema ništa jednako. Kalorije nisu jednaka valuta za naše telo. Kao da hodamo sa punim džepovima školjki i pokušavamo da kupimo hamburger u Filadelfiji.
Svi žele dolare, a mi imamo školjke. Momak koji prodaje hamburger ne mari što mi imamo školjke , a ne dolare. Tako ni našem telu nije važna kalorija. Isto važi i za težinu i količinu hrane.
Vaše telo ne meri hranu, nije ga briga.
Ključ je da jedenje jednog kilograma šećera i jednog kilograma salate stvara potpuno različiti metabolički odgovor. U jednom slučaju telo odluči da spaljuje energiju, a u drugom da ga skladišti u obliku masti. Težina nije zajednička valuta.
Naše telo dobija ili gubi masti prema detaljnim hormonskim instrukcijama koje dolaze iz mozga.
Na šta naše telo odgovara?
Na insulin!
Rast i pad insulina je glavni stimulans za dobijanje ili gubitak telesne mase. Ako telo brine o količini insulina onda moramo koristiti istu zajedničku valutu – govoriti zajedničkim jezikom našeg tela. Insulin, to naše telo razume. Moramo posmatrati uticaj hrane kroz insulin, a ne kroz kalorije.
Hrana koja najmanje utiče na proizvodnju insulina je ona koja ima malo ugljenih hidrata, puno vlakana, umereno proteina i dosta masti. Drugim rečima to je klasična LCHF ishrana.
Takođe, nisu svi ugljeni hidrati isti, neki će više podići insulin (rafinisani UG), a neki manje (prirodni izvori).
Zapamtite – zajednička valuta u našem telu je insulin, a ne kalorija.
Pošto naše telo mari za insulin, onda bismo i mi morali bolje da naučimo kako hrana utiče na nivo insulina u telu.
dr Jason Fung
Izvor: https://www.dietdoctor.com/