U poslednje vreme mnogo se govori o sindromu curećih creva ili pojačanoj peremabilnosti crevnog zida, koje može biti okidač za različita autoimuna stanja ali i neke druge bolesti.
O čemu se zapravo radi i da li zdravlje creva zaista značajno utiče za celokupno zdravlje?
Da, da i da – zdravlje creva u velikoj meri utiče na opšte zdravstveno stanje svakog od nas, a videćete kako.
Procenjuje se da u našem telu ima oko 100 milijardi bakterija i to pretežno u crevima. Ima ih više nego ljudskih ćelija. Može se reći da smo više bakterija nego čovek!
Sistem za varenje je u direktnom kontaktu sa spoljašnjom sredinom i prvi je na udaru toksina i patogena, pa nije ni čudo što se oko 70% našeg imunog sistema nalazi u našim crevima.
Iritabilni kolon, Kronova bolest, ulcerozi kolitis, celijakija, šizofrenija, Alchajmerova bolest, autizam, alergije, sindrom curećih creva, GERB (gastroezofagealni refluks), artritisi, dijabetes, lupus, psorijaza, MS, malapsorpcija hranljivih materija i još toliko bolesti je povezano sa lošim radom creva.
Bilo bi mudro da bez obzira na vrstu bolesti, uvek prvo obratimo pažnju na funkciju creva, a tek onda idemo dalje u dijagnozi, terapiji i rešavanju problema. Stari lekari su nekada vrlo često prepisivali klisitiranje, isto kao što danas moderni lekari često prepisuju antibiotike.
Šta dovodi do narušavanje crevne flore:
Toksini iz hrane – mahom iz žitarica, mahunarki… Šećer i fruktoza, inflamatorne omega 6 masne kiseline iz rafinisanih biljnih ulja, hidrogenizovane biljne masnoće, E dodaci itd.
Antibiotici
NSAIL (nesterolidni antinflamatorni lekovi) – ibuprofen, indometacin, naproksen, meloksikam, diklofenak itd.
Kontraceptivne pilule
Hroničan stres
Nedostatak sna i odmora
Hroničan nedostatak vitamina i minerala.
Iako smo neprekidno izloženi hrani, mnogima od nas telo je u nekoj vrsti patnje zbog nedostataka kvalitetnih nutrijenata (proteina, masnih kiselina, vitamina i minerala) i svima je manje-više narušen normalan rad creva.
Moderno vreme nameće i moderno ponašanje, pa tako sve više ljudi može da vrši veliku nuždu samo kod svoje kuće, na bilo kom drugom mestu smatraju da nije socijalno prihvatljivo. Takvo ponašanje od malena (od kada dete krene u školu) dovodi do toga da signal za pražnjenje creva svesno zaustavljamo i odlažemo.
Creva počinju usporeno da rade, nema više tako jakog signala za pražnjenjem. Istrenirali smo svoja creva da ne rade posao za koja su stvorena. Izbacivanje fekalija se usporava, odlaže i to je početak mnogih modernih bolesti „nepoznatog uzroka“.
Ako razmišljate da li da jedete ili ne – nemojte jesti,
ako razmišljate da li da idete u WC li ne, uvek idite!
Malahov
Simptomi sindroma curećih creva nisu jasno definisani:
bolu u donjem stomaku,
upala, gasovi, nadutost, grčevi,
intolerancija na proteine u hrani, alergije, ekcemi,
pojava nekog autoimunog stanja.
Danas je popularno da kada ne znamo zašto neka bolest nastaje, redovno okrivimo autoimunitet ili genetiku. Žalosno kako smo napredni, a nemoćni.
Nije čudo zašto ima toliko očajnih ljudi koji su prepušteni sami sebi da se bore sa svojim autoimunim stanjem i lošom genetikom. Najgore što mnogi dižu ruke od lečenja misleći da nemaju izbora niti pomoći.
Autoimuni napad će prestati onog momenta kada zaustavimo „curenje“ antigena, a loša genetika nije smrtna presuda u mnogim slučajevima.
Nova grana genetike – nutrigenomika nas uči da ekspresija naših gena može biti regulasana spoljnim činiocima kao što je unos određene vrste hrane. Kako reče jedan lekar prirodne medicine – nema neizlečivih bolesti, već samo neizlečivih ljudi.
Koliko smo spremni da promenimo svoje navike u ishrani i načinu života u mnogome određuje ishod lečenja većine modernih bolesti.
Za autoimunitet važi da telo iz nepoznatog razloga počne da napada sopstvene ćelije stvarajući autoantitela pri čemu dolazi do oštećenja zdravog tkiva i razvoja ozbiljnih zdravstvenih problema koji po nekada mogu biti i opasni po život.
Čekajte, da li neko stvarno veruje da naše telo tek tako „poludi“ i počne da radi samo protiv sebe ili za to postoji debeo razlog? Ja sam sigurna da je u pitanju ovo drugo, a odgovor se krije u tamnim dubinama naših creva.
Kad čvrsta odbrana popusti
Sistem za varenje možete posmatrati kao jednu dugačku cev koja je obložena slojem epitelnih ćelija koje imaju barijernu ulogu i ne dozvoljavaju prolaz „loših momaka“ kao što su bakterije, virusi i proteini (koji mogu biti okidači za autoimuni napad).
Dugo se nije znalo kako se pokreće autoimunost kada smo mislili da proteini ne mogu proći kroz crevni zid.
Creva pored ostalog čine i epitelne crevne ćelije ili enterociti koji su međusobno povezani takozvanim čvrstim vezama.
Samo ime kaže – čvrste veze, su tu da ne propuštaju svakog ko tu prolazi. Zamislite da su te čvrste veze kao neku vrstu portira – znaju šta može da prođe kroz crevni zid, a šta ne. Treba da zadržavaju toksine, patogene, antigene, delove nesvarenih proteina, a da propuštaju vodu i nutritivne materije.
Ali…
Po nekada se portir pojavi pijan na poslu – propusti lepu devojku, pa onda i sve njene prijatelje. Mnogi varijabilni faktori utiču na portira (čvrste veze) ali najviše od svega „opija“ ga gluten iz pšenice.
Važno je shvatiti da čvrste veze nisu „zacementirane“ i da se više ponašaju kao vrata, koja su mahom zatvorena ali su vrata.
Šta to utiče na njih da se otvore?
Gluten iz žitarica koji dovodi do pojačanog stvaranja proteina zonulina u crevima.
Povišena količina zonulina dovodi do popuštanja čvrstih veza i razvoja sindroma curećih creva. To je onako najkraće i najjednostavnije rečeno.
Gluten je protein koga u ishrani najviše unosimo putem pšenice jer to je žitarica koja dominira modernom ishranom.
Doručak, ručak, večera, užina – skoro svaki obrok ima u nekom obliku pšenicu. Preko svake mere smo izloženi njenom razornom dejstvu, a onda se još pitamo zašto smo bolesni? Može se reći da smo hronično otrovani glutenom.
Kako „hleb naš nasušni“ pogubno utiče na rad creva?
Poznato je da je modrena pšenica značajno hibridno izmenjena u poslednjih 50 godina, tako da sada postoji oko
25 000 različitih varijeteta koji se utrkuju po tome koje je zrno otpornije na štetočine, ko ima više skroba, glutena, ko daje veći prinos po hektaru.
Poljoprivredni naučnici su sa njihove tačke gledišta uradili odličan posao jer je danas prinos po hektaru pšenice povećan za 10 puta u odnosu na prinos koji je bio pre sto godina.
Međutim, iz nekog neshvatljivog razloga ta hibridno izmenjena žitarica nije prošla budno oko naučnika koji se bave uticajem hrane na zdravlje čoveka. I minimalna manipulacija u proteinima biljke može da dovede do toga da naše telo vrlo burno reaguje na tu „hranu“. To se upravo desilo sa pšenicom.
Stare sorte pšenice nisu imale ni približno ovako puno glutena u svom sastavu. Naši stari su jeli brašno od pšenice samo kada slave važne događaje. Od žitarica pretežno su koristili kukuruz i vrlo često su bili gladni, što je sasvim normalna pojava u prirodi.
Svima je jasno koliko smo danas zastranili u svom ponašanju i odnosu prema hrani i ishrani. Mi danas jedemo i jedemo jer nam je neko rekao da je to zdravo – jesti na svaka tri, četiri sata, imati pet obroka na dan (doručak, ručak, večeru i dve užine). I danas glavna žitarica je upravo hibridno izmenjena pšenica. Da li znate odakle potiču te izopačene preporuke? USDA (Američko ministarstvo poljoprivrede). Nazdravlje i prijatno.
Gluten kao lepak za bolest
Gluten je protein, tačnije rečeno skup prolaminskih proteina glijadina i glutelina koji se zajedno čine gluten. Gluten se nalazi u:
Pšenici
Ječmu
Raži
Spleti
Ovsu (manje od 1%)
Kamutu
Zašto su poljoprivredni istraživači napravili sorte sa više glutena?
Zato što gluten daje elastičnost testu, drži sve na okupu kao lepak, a to je nešto u čemu mi uživamo. To je nešto što se traži, što je poželjno u zadovoljavanju rastućih apetita – meko, baršunasto testo koje se topi u ustima.
Skoro je nemoguće postići zadovoljavajuću teksturu testa bez glutena. Zato je vrlo teško pronaći hleb i peciva u prodavnici ili pekari, da ne sadrže bar neki procenat pšeničnog brašna. Gluten se po nekada naziva i „seitan“ ili „pšenično meso“.
Šta je zonulin?
Zasluge za razumevanje autoimuniteta i uticaju glutena i zonulina, pripisuju se dr Alessiu Fasanu – dečijem gastroenterologu i istraživaču. On je rukovodilac Centra za istraživanje celijakije Univerziteta u Merilendu i prvi je objasnio uticaj glutena na pojavu sindroma curećih creva. Iza njega stoji preko 200 objavljenih naučnih radova i nekoliko knjiga na temu zdravlja creva i negativnom uticaju pšenice.
dr Alessio Fasano
Kao što sam već rekla – gluten iz žitarica, tačnije glijadin, dovodi do povećane ekspresije proteina zonulina koji dovodi do toga da čvrste veze u crevima popuštaju i propuštaju ono što ne bi smelo da se nađe u krvotoku kao što su partikule bakterija, virusa, proteina.
Telo vrlo burno reaguje na te neprijatelje i dolazi do aktivacije imunog sistema. Stvara se obilje antitela koja imaju pre svega zadatak da neutrališu „nepozvane goste“.
S druge strane dolazi i do pojave molekularne mimikrije gde antitela unakrsno reaguju sa određenim tkivima (pankreas, tiroidea, koža, creva, zglobovi, nervi itd.) što na kraju vodi u određeno autoimuno stanje.
Antitela više ne napadaju samo nepozvane goste već i sopstvena tkiva. Ako takvo stanje duže traje razvija se i hronična inflamacija (upala) što vodi u pojavu raznorodnih degenerativnih stanja.
Priča je vrlo interesantna i kompleksan, pa ću o zonulinu govoriti više u posebnom tekstu.
Danas se smatra da zonulin u serumu može biti marker za sindrom curećih creva, može biti ali nove informacije govore da se zonulin nalazi u na drugim mestima u telu, a ne samo u crevima, pa se tu priča komplikuje i prevazilazi obim ovog teksta.
Kako zapušiti cureća creva?
Za početak izbacite pšenicu iz svoga života, to će biti najveći korak u rešavanju ovog problema ali o tome više u tekstu koji uskoro sledi.