Još jedan tekst Karly Randolph Pitman, autorke sajta https://growinghumankindness.com.
Pisac, govornik i psiholog. Radi sa ljudima kojima je potrebna pomoć u unutrašnjem odnosu sa hranom. Kroz duboku analizu pomaže mnogima u prevazilaženju prisilnih radnji kao što su: prejedanje, opsesivna žudnja za šećerom, suzdržavanje od hrane i slično.
Kako kaže - svoj rad zasniva na bezuslovnoj ljubavi, nenasilju i samospoznaji. Korisno za sve one koji se bave sobom i tragaju za odgovorima…
Karly Randolph Pitman
Umesto da se izražavamo kroz svoja osećaja i kažemo kada nam je nešto potrebno, po nekada koristimo svoje ponašanje da izrazimo duboku bol.
Po nekada se osećamo kao da nemamo glas, kada je nešto neprijatno, bolno, nelagodno… Bojimo se da glasno kažemo da ne bi izazvali još neprijatnih osećanja ili izazvali potencijalne konflikte sa drugom osobom. Kada ne koristimo svoj glas da izrazimo svoja osećanja možemo koristi hranu – prejedanje, žudnju za slatkišima, ne jedenje.
Možda se unutra osećate uplašeno pa zato želite da kontrolišete ono što jedete (previše pedantan odnos prema hrani). Ili se možda osećate usamljeno, frustrirano, kao da se stvari nikada neće promeniti, pa sve što možete da učinite je da jedete (to je jedina udobnost, uteha).
Treba da shvatimo da su sve to različiti načini da izrazimo ono što nam je na srcu.
Nije toliko ni bitno kako se tačno ponašate sve dok to ponašanje vama nešto znači.
To može biti način da izrazite sebe – boli me, uplašen sam, to mi se ne sviđa, frustriran sam, povređen sam… Šta god da je to, izlazi iz vas kao neki oblik poremećenog odnosa sa hranom.
Ako vam je ovo rezonovanje blisko, pokušajte da prepoznate u sebi nešto vrlo nežno – to je glas koji dolazi negde iz vaše dubine. Može da se pojavi na malo čudne načine ali tako kažemo da vodimo računa i da brinemo o sebi.
Indijski učitelj Sir Nisargadatta kaže: “Tvoj pokušaj da pobegneš od bola, tražeći neki oblik zadovoljstva je znak ljubavi koju nosiš u sebi“.
Svaki oblik prejedanja, žudnje za šećerom, restrikcije su u stvari odraz ljubavi koju nosite u sebi. Naša zelja da volimo i brinemo o sebi po nekada se pretvori u čudno ponašanje sa lošim posledicama, kao što je reč o poremećenom odnosu sa hranom.
Zadatak: kako da pronađemo glas u svom životu, tako da ne moramo da se prejedamo, gladujemo, tražimo savršenstvo?
Kako da promenimo odnos prema hrani, tako da ona ne bude način da izražavamo svoja „progutana“ osećanja?
Sledeći put kada otvorite vrata frižidera ili se osetite nespremnim da jedete ili trčite da pročitate još jedan članak o savršenom telu, zapitajte se – ako bi ovo ponašanje imalo glas, šta bi mi reklo?
Šta to tačno meni treba sada?