Naše prababe su živele 100 godina jer nisu jele meso obogaćeno antibioticima i hormonima, povrće koje nije gajeno u izmaglici inkseticida i voće koje nije trajalo nedeljama bez kvarenja. Oni u necivilizovanoj sredini su živeli mnogo bolje nego danas mnogi civilizovani ljudi.
Sada pokušavamo da se vratimo na pravu hranu ali je to izuzetno teško. Moć marketinga u svetu je ogroman. Svaki kulturni okidač sada je usmeren na brzu hranu – kokice i bioskop, torta i rođendan, ogromne količine slatikša i Nova godina...Sve je to nešto što se deci utiskuje u glavu od malena, šećerni slatkiši i duh zajednice idu ruku pod ruku. Ne želim nikome da uskratim pravo na hamburger, picu i pivo... Ako pokušamo da jedemo kao naše babe i dede to bi u gradu bilo društveno sakaćenje (nema restorana brze hrane, pice, bioskopa...).
Na sam pomen čokolada, sladoled, kolač krene vam voda na usta što nikada ne mogu da postignu kelj i kupus. Bio sam zaljubljenik u takvu hranu dugo vremena ali sam uspeo da eliminišem iz ishrane sve ono što nema sličnost sa onim što raste na našoj planeti.
Oni koji jedu pravu hranu često mogu da se osećaju kao otpadnici među svojim srodnicima.